My Weblog: umraniye elektrikci uskuadar elektrikci usta elektrikci sisli elektrikci

Nostalgija

0 943

Početkom ove godine u jednom intervjuu dobio je pitanje da li je nekada naišao na momenat kada se pitao da li želi da napusti glumu. Tada je ispričao jednu veoma tešku životnu situaciju koja ga je tada bacila na razmišljanje

Glumac Predrag Ejdus rođen je 24. jula 1947. godine u Beogradu gde je završio 14. beogradsku gimnaziju i diplomirao glumu na Akademiji za pozorište, film, i televiziju.

 

Bio je član amaterskog pozorišta Dadov, zatim Narodnog pozorišta u Beogradu odakle je otišao zajedno sa Svetlanom BojkovićMikijem Manojlovićem u znak protesta zbog dolaska Aleksandra Berčeka na mesto upravnika 1993. godine.

 

Tada prelazi u Jugoslovnesko dramsko pozorište, a 2001. postaje vanredni profesor glume.

 

Od 1985. do 1989. bio je predsednik Udruženja dramskih umetnika Srbije.

 

Za svog života odigrao je više od 150 dramskih uloga, snimio više od 50 filmova, serija i televizijskoh drama.

 

Bio je u braku sa arhitektom i scenografom Milicom Ejdus sa kojom ima ćerku Vanju, koja je takođe glumica, i sina Filipa.

 

Glumac je svojevremeno u jednom intervjuu otkrio kako je upoznao svoju suprugu i kako je njihova ljubavna priča počela.

 

– Primetio sam je mnogo pre nego što sam je upoznao. Stanovao sam kod Pravnog fakulteta, a ona je tuda svakodnevno prolazila sa drugaricama na putu do Arhitektonskog fakulteta. I stvarno je bila prelepa, pa su je primetili pa su je primetili i svi drugi, ne samo ja. Mi smo u to doba bili klinci, one su već bile studentkinje, a mi gimnazijalci. Nisam ni sanjao da će biti moja. Kasnije smo se upoznali i sve je imalo prirodan put, pa je tako došlo i do našeg zbližavanja braka. Venčali smo se kada sam se vratio iz vojske 1975. godine i naravno da sam bio ponosan na suprugu, ali i na sebe što sam uspeo da osvojim jednu od najlepših žena Beograda – rekao je glumac svojevremeno.

 

 

Predrag Ejdus sa suprugom Milicom
Predrag Ejdus sa suprugom Milicomfoto: Kurir / Damir Dervišagić

Početkom ove godine u jednom intervjuu dobio je pitanje da li je nekada naišao na momenat kada se pitao da li želi da napusti glumu. Tada je ispričao jednu veoma tešku životnu situaciju koja ga je tada bacila na razmišljanje.

 

– U jednom periodu života sam imao ozbiljnih zdravstvenih problema i bio sam u komi. Tog perioda se ne sećam, ali kada sam se probudio i shvatio da ću 95 posto ostati paralizovan, ali da ću biti živ, govorio sam: „Pa ništa. Predavaću studentima, uostalom, može da se glumi u kolicima“. Gluma me nije napuštala ni onda kada sam bio očajan. Tada sam razmišljao da je bolje da sam umro nego što sam nepokretan, ali ne zbog sebe, nego zbog porodice i tereta koji bih bio mojim najbližima. Srećom, nauka i odlični doktori su me i izvukli i jedan sam od retkih koji je uspeo da preživi tu bolest – rekao je Predrag za magazin Azra.

 

Glumac je tada rekao da je nakon teških trenutaka počeo da brine o sebi.

– Stalne kontrole su bitne. Mi smo nacija koja prevenciji ne pridaje značaja. Onda nas odjednom snađe neka strašna bolest koju si mogao na vreme da otkriješ pomoću jednogodišnjih kontrola. Pratim svoje zdravlje i pokušavam da ne trošim sebe previše, ali opet i da se ne pazim preterano. Suština je da sačuvam zdravlje, ne da bih ostao živ, nego da bih mogao da igram.

 

Ni u jednom trenutku se tada nije razmišljao da ostavi glumu, ali pre više od četiri decenije kada je bard srpskog glumišta Predrag Ejdus ušao u svet glume, prema sopstvenom priznanju plašio se samo jedne stvari – da ga ni na platnu ni na daskama ne ukalupe u mlade ljubavnike i tako liše uloga velikih ljudi od čije ga je moći i snage oduvek podilazila kreativna jeza.

 

Sudbina udružena s ogromnim talentom pobrinula se, međutim, da nakon više od 150 dramskih uloga, 50 filmova i isto toliko TV drama, pri pomenu Ejdusovog imena istog trena neizostavno pomislimo na posebnu vrstu intelektualca-buntovnika!

 

On je na poseban način oštrinu podario Napoleonu Bonaparti, zanesenost Branku Radičeviću, revolucionarnu poletnost Majakovskom, inventivnost Mandeljštamu, težinu Jovanu Jovanoviću Zmaju, nezasitost Kir Janji, dinamiku “Šovinističkoj farsi”… A, to je samo mali deo.

 

 

foto: Kurir / Marina Lopičić

Tokom svečanog otvaranja izložbe “Predrag Ejdus, čarobnjak scene“, koja je u februaru bila održana u Muzeju Narodnog pozorišta i predstavljala Ejdusovo pozorišno stvaralaštvo, koje je ovenčano dvema nagradama za životno delo – Sterijinom nagradom Zlatnim ćuranom, glumac se obratio okupljenimu u, ispostaviće se, jednom od poslednjih govora koje je ikada održao.

Kao da je predosećao da je kraj blizu, Peca se nasmejao i rekao…

 Koliko znam, retko se dešava ovakav vid izložbe, obično je to post mortem, a ove nagrade ne doživljavam kao in memoriam, već kao jedan ozbiljan podstrek. U ovom trenutku mislim da radim više nego ikad, 15-16 naslova – među njima ima bar jedno desetak koji su prešli deceniju kako se igraju. „Kir Janju“ igram 26 godina i šalim se često: Kir Janja je za tih 26 godina smenio 10 upravnika Narodnog pozorišta, među kojima i mene – u svom maniru je nasmejao sve prisutne čarobnjak scene i nastavio:

 

– Trajanje u ovom poslu je najvažnije. Možete misliti kako to izgleda uzbuđujuće, kakva je privilegija, a s druge strane to je stresno, bolno, ponekad gotovo samouništavajuće. Kažu da gluma spada u desetak najstresnijih zanimanja. To je tačno jer svaki izlazak na scenu, pored same pripreme, proba, nosi ogroman stepen koncentracije, odgovornosti, emocija…

 

Ejdus je priznao da je 50 godina na sceni prošlo za tren.

 

– Gluma je stalno kopanje po sebi, glad za istinom, za novim dimenzijama, što više znam, to više ne znam. Uvek ima još istražiti. Spadam u one glumce koji svaku publiku bezmerno poštuju. Najviše su me nervirale kolege koje su delile publiku. Moja ideja je da je bitan bar jedan koji ima pažnju – e njega treba uloviti. To se može samo velikim trudom i verom u tog jednog, nikako nipodaštavanjem otaljavanjem – završio je svoj govor Ejdus, a onda je izveo monolog iz predstave Gorana Markovića „Delirijum tremens“.

 

 

– Šta mislite šta je to što glumca razlikuje od ostalih? Mislite da je to zato što su poznati? Pa ima mnogo glumaca koje niko ne zna, pa ipak su pravi glumci… Možda zato što dosta zarađuju? Ima nekih koji ponekad malo više zarađuju, ali glumci mnogo troše i piju, neki od sreće, neki od tuge, a neki i od ujutru. Ostaje samo sećanje!

foto: Kurir / Dragana Udovičić

– Ono što glumca razlikuje od ostalih ljudi, to je da on sam, to jest njegovi telo i duša, predstavljaju umetnički predmet. Dakle, on nema platno, instrument, nema ništa osim samog sebe. Njegova umetnost traje kraće od svih. Knjige ostaju u bibliotekama, slike vise po muzejima, a jedino gluma, gospodo draga, naročita ona prava, u teatru, nestaje onog trenutka pošto se u sali upali svetlost… Ostaje samo sećanje koje je postojano baš kao i lanjski sneg. Pa zbog čega onda glumci glume? Zbog prokletstva i magije. Kad jednom uđu u taj svet, iz njega nema povratka. Oni lutaju hodnicima pakla duboko verujući da se tu negde nalazi put za raj.Mnoge ta nada ne napušta do kraja, čak i kada je toliko izgleda da raja i nema – završio je maestro glume i dobio gromoglasan aplauz.

 

Glumac Predrag Ejdus preminuo je sinoć posle duže bolesti u 72. godini života.

 

 

izvor:stil.kurir.rs

0 322

Iako je ovaj svet napustio pre tačno 28 godina, glumac čije je ime zlatnim slovima zapisano u istoriji srpskog filma, Milosav Mija Aleksić, ostao je zapamćen kao neprevaziđeni komičar bez obzira na to što je u detinjstvu svedočio o masakru svojih školskih drugara.

Miroslav Mija Aleksić, foto: Arhiv TV Beograd, Privatna arhiva
MIROSLAV MIJA ALEKSIĆ, FOTO: ARHIV TV BEOGRAD, PRIVATNA ARHIVA

Oni koji su površno poznavali našeg legendarnog glumca Miju Aleksića, od čije su smrti 12. marta 1995. prošle tačno dve decenije, kažu da je bio težak čovek. Inače, ovaj glas bije većinu komičara, za njih kažu da su namćori, prznice, kavgadžije, ali koliki je uopšte kompliment reći nekom da je lak čovek? Ako teško detinjstvo stvara teške ljude a Mija je, između ostalog, jedan od malobrojnih koji su preživeli jezivo streljanje kragujevačkih đaka u Šumaricama na početku Drugog svetskog rata, kako to da je postao veliki vesnik smeha, humora i vedrine u celoj nekadašnjoj Jugoslaviji? Na kraju, ako je stvarno bio težak čovek, kako to da je bio toliko dobar otac i suprug da je, preslišavajući se za tekst neke uloge, skidao suv i prostirao mokar veš kako bi pomogao svojoj supruzi Ivanki? Ukoliko je to težak čovek, onda je Mija bio takav. Njemu su stvari izgledale sasvim drugačije:

 

– Kad bih govorio o sebi, počeo bih od toga da mi nikada u životu ništa nije bilo teško i malo šta je moglo da me iznenadi. Znao sam kako je kad si gladan i kako je kad si sit. Sve sam doživeo, nema nepoznatog. Shvatio sam da život može da bude veoma interesantan i lep ako se gleda iz jednog ugla, a ružan ukoliko se posmatra iz drugog. Ja sam našao ugao u kome mi je uvek lepo – svojevremeno je govorio.

Ovaj glumac svrstava se među najplodnije dramske umetnike nekadašnje Jugoslavije, a njegove replike iz filmova i serija još se koriste u urbanom govoru. Među njima su Maratonci trče počasni krugBokseri idu u rajBiće skoro propast svetaČovek sa četiri nogeVarljivo leto ’68Tango Argentino i nebrojeni drugi, a mnogi su odrastali uz dečji serijal Vaga za tačno merenje. Zapravo, između 1960. i 1993. vrlo je teško naći film koji je oduševio publiku a da u njemu nije igrao Mija Aleksić. I dan-danas, kad ga nešto iznenadi, gotovo svaki čovek će izgovoriti Mijinu repliku iz Maratonaca: Kad se sad nisam šlogir’o…

 

 

 

 

 

Bio je divan otac. Umeo je ponekad i da podvikne, ali nikada bez razloga. Nije voleo popularnost i trudio se da zaštiti porodicu od toga. Kad god smo išli u restoran, nastojao je da bude okrenut zidu, kako nas ljudi ne bi neprekidno uznemiravali za vreme ručka. Tu naviku preneo je i na mene, sada i ja tražim takva mesta kad izlazim sa suprugom i ćerkom ” – ispričao je godinama kasnije njegov sin Velibor Aleksić.

 

 

 

 

 

Kažu da se u životu sve plaća. U tom slučaju, Mija Aleksić je svoju kasnije stečenu slavu, komfor i bezbrižnost avansno preplatio još tokom odrastanja.
Rođen je 26. septembra 1923. godine u Gornjoj Crnući, naseobini koja danas ima 239 stanovnika i mogla bi kompletna da stane u tri gradska autobusa. Ne zvuči kao mesto koje pruža obilje mogućnosti, posebno u vreme između dva svetska rata. Otac Velimir, solunac, bio je strog, ali ne i surov. Lepo je pevao i svirao, a osim zemljoradničkog, imao je i opštinski posao jer je kao ćata u Srpskoj vojsci tokom proboja Solunskog fronta naučio odlično da piše i računa. Zbog toga je bio cenjen.

 

Gledajući u svog velikog, snažnog, brkatog i grlatog oca kao uzor, Mija je vrlo rano i sam počeo da peva. Postoji legenda da je još sa šest godina dobio prvi izvođački honorar. Kad su shvatili da na seoskoj proslavi iz prikrajka peva prateći oca, naterali su ga da do kraja pesmu otpeva sam, a onda mu dali dinar. Pošto je Velimir imao običaj da uveče, posle rada u polju, okupi porodicu, svira im frulu i izvodi vojničke skečeve, nije bilo nimalo čudno kad je Mija počeo da imitira druge ljude. Iako je ni on ni otac tada nisu prepoznali, bila je to gluma.

 

 

– Moja je velika sreća što mi je tata bio uzor u svakom pogledu: bistar, pismen, a običan šumadijski seljak. Radio je kao opštinski ćata jer su ga ljudi veoma cenili. Važio je za duhovitog čoveka, znao je da peva i svira nekoliko instrumenata. On mi je i ulio ljubav prema pozorištu. Kad bi se vratio iz polja, umio bi se i pozvao moju majku Sinđu i mene rekavši: `Ajd sad u pozorište! Nas dvoje seli bismo na tronošce i gledali ga kako svira na fruli i izvodi vojničke skečeve. Ubrzo sam počeo da imitiram druge, a onda sam u kragujevačkoj Gimnaziji imao sreću da mi srpski jezik predaje profesorka Branka Ranković, koja je umela da podstakne moja dečačka interesovanja. Njoj i mom ocu mogu da zahvalim što sam postao glumac i celog života voleo pozorište – govorio je Mija 1973. sećajući se kako je sve počelo.

Kada je napunio sedam godina, morao je da pešači pet kilometara iz Gornje Crnuće do škole u Vraćevšnici, pa je njegov otac prihvatio posao delovođe u Opštini i tamo preselio porodicu kako bi Mija mogao normalno da se školuje. Jedino mi je nedostajala baka, pričao je glumac o tom periodu odrastanja.

 

– Sećam se školske slave Svetog Save i priredbe u kojoj sam učestvovao. Popeli su me na stolicu i samo što sam počeo: Ko udara tako pozno u dubini noćnog mira… ugledao sam ozareno bakino lice u prepunoj školskoj sali. Zaboravio sam recitaciju, Svetog Savu, učitelja i uz grohotan smeh prisutnih, skočio sa stolice i poleteo baki u naručje. Čvrsto sam se pripio uz nju i zamolio je: Bako, vodi me u Crnuću. Ona me je blago milovala po glavi i kvasila suzama govoreći: Divno si deklamovao, pile bakino!

 

 

Pošto je osnovna škola u Vraćevšnici imala samo četiri razreda, a Mijin otac je želeo da školuje njega i njegovu sestru, 1934. godine preselili su se u Kragujevac. Bila je to spora, noćna selidba volovskim kolima.

– Negde pred zoru, cvokoćući od hladnoće, provirio sam ispod pokrivača. Činilo mi se da su sve zvezde pale na zemlju. Šta je to, upitao sam roditelje. Kragujevac, odgovorio mi je otac. Ali, to su zvezde, naivno sam zaključio, a tata mi je objasnio kako je reč o električnim sijalicama. Tada sam prvi put video električno osvetljenje i autobus. Kragujevac je tada imao 20.000 stanovnika, a meni se činilo da je to najveći grad na svetu – pričao je kasnije Mija.

Morao je da se izbori za svoje mesto u novoj sredini, a dečaci njegovog uzrasta bili su nemilosrdni prema vršnjacima sa sela. Dobra vest bila je to što ga je u Gimnaziji zapazila profesorka Branka Ranković koja je vodila dramsku sekciju. Na školskim priredbama govorio je odlomke iz Luče mikrokozmaGorskog vijenca, speva Smrt Smail-age Čengića i počinjao da mašta o glumi.

 

– Nedeljom sam krišom od oca i majke odlazio u pozorište i dobrovoljno cepao ulaznice kako bih za nagradu besplatno mogao da gledam predstave. Verovatno je to bio najlepši period mog đačkog života.

Ali, taj period grubo je prekinut početkom Drugog svetskog rata. Kragujevac je 21. oktobra 1941. bio poprište jezivog događaja koji je Desanka Maksimović kasnije oplakala u svojoj poemi Krvava bajka. Među stotinama đaka sakupljenim u Šumaricama za streljanje, bio je i Mija Aleksić. 

 

 

 

 

– Jedna potpuna praznina i svedenost na ništa. Na mahove osetim oštar bol pomešan sa pitanjem – zašto da umrem? Strah od smrti, otpor, pa onda potpuna tupost i apatija, slike iz detinjstva, likovi roditelja, sestre, drugova… Film se lagano odvija i hteo bih da traje u beskraj. Potom neki zračak nade, možda će nas pustiti, nekud oterati, ovo je samo privremeno? Čuli su se pucnjevi, rafali, bilo nam je jasno šta nas čeka. Video sam oca i majku u crnini za mnom, Velimir pustio bradu, posiveo… Počeo sam da plačem. Znači, tu je kraj – ispričao je decenijama kasnije Mija svom biografu Žiki Živuloviću Serafimu.

 

 

 

 

 

Ali, to nije bio kraj. Neverovatnim sticajem okolnosti, jedna od njegovih profesorki koja je znala nemački i radila kao prevodilac za komandu grada, uspela je da namoli glavnokomandujućeg oficira da prestane sa streljanjem. U tom trenutku preostala je samo jedna baraka, a u njoj je bio i Mija. Ona je posle rata streljana kao domaći izdajnik.

 

Dvadeset dana po oslobođenju Kragujevca, Aleksić se obreo u 17. udarnoj diviziji. Armija je sakupljala umetnike da bi narodu na oslobođenim teritorijama ponudila kulturne sadržaje, zabavu i obrazovanje, a Mija je bio član hora i dramske sekcije. Zbog prirode jedinice u kojoj je bio, nije se mnogo puta našao u ozbiljnoj opasnosti, ali nije ni glumio heroja. Imao je već šta da glumi. Štaviše, borba na sceni pokazala se kao mnogo opasnija od nekoliko čarki u kojima je učestvovao.

 

 

Jednom prilikom igrao je nemačkog oficira u dramskom komadu namenjenom razonodi vojnika i toliko se uživeo u ulogu da je publika umalo pucala u njega.
Posle rata postao je član ansambla kragujevačkog Narodnog pozorišta, ali njegov talenat brzo je zapažen i prebačen je u Narodno pozorište u Beogradu. Ipak, ništa mu nije bilo tako važno kao činjenica da je njegov otac, za kog gluma nije bila ozbiljna profesija, konačno počeo da poštuje ono što je njegov sin postao.

 

 

Posle brojnih nagrada i kritika u superlativu koje je Aleksić dobijao za svoje pozorišne uloge od najeminentnijih imena tadašnjeg teatra, bilo je samo pitanje trenutka kada će zaigrati na filmu. Prvi ga je angažovao Puriša Đorđević za svoje kratkometražno ostvarenje Muva, a potom i za dugometražni film Opštinsko dete. Popularnost je vrtoglavo počela da mu raste i zahvaljujući radio-emisiji Veselo veče u kojoj je igrao povarošenog đilkoša Rafa Maksića koji je, kao refrenom, svaku doskočicu završavao bučnom poštapalicom: Daklem, tu sam te čekao! Još veću popularnost stekao je televizijskom serijom Lole Đukića Servisna stanica, gde je čak i povređen tokom snimanja kada u sceni tuče sa Čkaljom, lažna flaša nije pukla pri udarcu u Mijinu glavu.

 

Uz uspehe i slavu koji su mu stigli, Mija Aleksić se opustio i radio stvari koje mu prijaju. A jedna od njih bila je i kafana.

 Možda sam pogrešio što sam nekako rano izbio na površinu i postao popularan, pa su se moji postupci merili pod većom dioptrijom. Srećom, umeo sam da se obuzdam i na vreme uvidim šta mi smeta. Voleo sam nekada da sednem i u kafanu i da sa drugovima popijem čašicu. O tome se posle dugo pisalo i pričalo. Kad sam video da sve dobija veće razmere, smogao sam snage da piće potpuno izbacim iz upotrebe – pričao je Mija nakon što se 1972. odrekao alkohola.

Ostala mu je jedna neuporedivo benignija strast: sakupljanje starih satova, slika i čaša, koju je negovao do kraja života.

 

Pet godina nakon što je ostavio alkohol, otišao je u penziju. Međutim, radio je isto koliko i pre, a neka od najvećih ostvarenja odigrao je upravo kao penzioner, na primer Maratonci trče počasni krug ili Varljivo leto ’68. Ali, u Narodno pozorište ulazio je samo kao posetilac.

 

Zbog srčanih problema, Miji Aleksiću su 1989. godine ugrađena dva bajpasa. Nezadovoljni postoperativnim tokom, lekari su ga operisali još jednom. Nakon toga, smatrajući da će mu blizina mora pomoći da se oporavi i ublažiti simptome angine pektoris od koje je bolovao, otputovao je u Tribunj, ali je završio u bolnici u Šibeniku. I pored toga, prihvatio je ulogu Hulija Popovića u filmu Tango Argentino Gorana Paskaljevića.

 

 S velikim strahom i zebnjom pristupio sam snimanju. Bojao sam se da mi se nešto ne dogodi, pa da čoveka dovedem u neprijatnu situaciju. Tokom poslednjih nekoliko godina više vremena proveo sam u bolnici nego kod kuće. Ali, izgleda da je rad dobra terapija i kako su dani odmicali, ja sam se osećao sve bolje. Iznenađen mojim rezultatima, lekar mi je rekao: Slušaj, Mijo, nema mi druge nego da ti prepišem još jedan film – pričao je po završenom snimanju.

 

 

 

 

Iako se ne stiče utisak da je rekao baš sve što je imao i da nas je nasmejao onoliko koliko je mogao, mada je još s nama kroz besmrtne filmove i serije bez čijih je frejmova gotovo nemoguće zamisliti televizijski ekran, preminuo je tri godine kasnije, 12 marta 1995. godine. Sahranjen je u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu. Kao nekim testamentom upućenom čitavoj naciji, u nasledstvo nam je ostavio da se nasmejemo svaki put kada ga se setimo.

Piše: Igor Karanov

 

izvor:glossy.espreso.rs

0 365

Pre tačno deset godina svi mediji u regionu na naslovnoj strani imali su vest o smrti Sonja Savić, koja je preminula kasno uveče 23. septembra u 47. godini od predoziranja heroinom.

 

Legendarna jugoslovenska glumica svoj život je skončala u Beogradu, a komšije koje su pozvale hitnu pomoć navodno su tvrdili da u stanu nije bilo nameštaja osim jednog dušeka na kom je spavala. Navodno su oko nje pronašli gomilu iskorišćenih špriceva, a priče o tome da je zavisna od drog počela je već početkom devedesetih.

 

Ona je u svet glume uplovila sa 16 godina, a već sa 21 diplomirala je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu.

 

Svojih pet minuta dočekala je početkom osamdesetih, pa za samo dve i po godine snimila pet filmova koji su dali ogroman pečat jugoslovenskoj kinematografiji. Uvek pratio glas da je neshvaćena i čudna

 

 

Lice i pogled Sonje Savić ostaće nezaboravni svima koji su je gledali uživo i na filmskom platnu, a za života je jako brzo zaradila titulu najlepše jugoslavenske glumice.

 

Scene u filmu Una, koji je nastao po romanu Mome Kapora, a govori o ljubavi između profesora Mišela Babića i njegove studentkinje Une Vojvodić, nikada se neće zaboravitiGola Sonja Savić koja jede trešnje na balkonu i zavodi profesora tokom intervjua mnogima će večno biti urezana u pamćenje.

 

 

Osim u filmu Una, Sonja se pojavila u kultnim jugoslavenskim filmovima, a tokom svoje karijere zaigrala je u ukupno 50 filmova jugoslavenske, slovenske i srpske produkcije.

 

Neki od njenih najpoznatijih filmova jesu: “Mi nismi anđeli”, “Kako je propao rokernrol”, “Davitelj protiv davitelja” i mnogi drugi, a poslednju ulogeu tumačila je u seriji “Vratiće se rode” 2008. godine.

 

Kao i mnoge njene vršnjakinje, maštala je o udaji i deci s priznatim džez muzičarem Vlajkom Lalićem. U njega se zaljubila još kao

petnaestogodišnjakinja, a on je bio i ostao njena prva i najveća ljubav.

 

Razdvojila ih je njegova prerana smrt 1990. godine, kada se utopio na jedrenju jer ga je zahvatila oluja.

izvor:stil.kurir.rs

0 371

Neke davne godine…

Starih uspomena rado se setimo. Posebno ako je to zabeleženo fotografijom.

 

Jedna dama sa ove fotografije posebno voli da se priseća svojih studentskih dana ili porodičnih trenutaka.

 

Ova crno-bela fotografija dala nam je priliku da se prisetimo nekih neverovatnih srpskih glumaca bez kojih srpska pozorišna ili televizijska scena danas ne bi bila ista.

 

Pogledajte još jednom fotografiju.

 

Svoju uspomenu podelila je sa fanovima glumica Ljiljana Blagojević.

 

Pročitajte njen komentar i vidite da li ste pogodili ko je ko.

izvor:glossy.espreso.rs

0 471

Kako je nekad izgledao odmor u bivšoj SFRJ danas možemo samo čuti iz priča naših roditelja, ali i stranaca koji su tih godina hrlili u jugoslovensko primorje.

 

Jedna britanska porodica davne 1978. godine proputovala je bisere Jadrana – Dubrovnik, Kotor, Neum, Ploče… i sve to zabeležila kamerom!

 

Kanal “MyCentury”, koji prikuplja stare snimke iz SSSR, bivše Jugoslavije i ostalih zemalja Balkana, u svojoj arhivi ima i snimak iz Jugoslavije iz 1978. koji je zabeležila porodica Britanaca koja je letovala na Jadranu.

 

Njihov snimak sa 8-milimetarske kamere objavljen je na Jutjubu. Porodica je posetila Dubrovnik, Kotor, Neum, Ploče… A kako je to izgledalo možete da vidite u snimku:

izvor:Kurir.rs/Dnevno, Foto: Printscreen/Youtube

0 613

Lidija Paunović je imala hit “Recka na zid”. Mediji su joj dali epitet “radijske pevačice” jer ako je neko bio stalno prisutan na kratkim talasima, onda je to bila Lidija.

 

Ova mlada i atraktivna pevačica pojavila se 2000. godine i vrlo brzo je počela da osvaja srca slušalaca. Lidija je preko noći napravila pravi bum hitom “Recka na zidu”, istom brzinom je nestala, i potpuno se povukla sa javne scene.

Ona je u Beogradu završila Muzičku akademiju, zatim radila kao profesor muzike, a onda je 2000. godine spazio hitmejker Dragan Brajović Braja.

 

On je sa još nekim autorima njoj napravio debi album “Recka na zidu”, koji je izdala “Košava”, a s koga su se izdvojile naslovna numera, “Nisam te birala ja”, “Samo idi”, “Idi”, “Ne kuni me”…

 

Poslednji put je nastupila na Radijskom festivalu 2004. godine sa numerom “Utopija” i nakon toga joj se u muzici gubi svaki trag, ali pojedine radio stanice i dan danas puštaju neke od njenih najvećih hitova.

Palurovićeva već godinama radi kao Fakultetu tehničkih nauka u Čačku kao profesor engleskog jezika, što znači da je pored Muzičke akademije uspela da završi još jedan fakultet, a onda i doktorske studije.

izvor:Kurir.rs/Foto Printscreen

0 213

Dve male gumene figure dečaka i devojčice obučene u srpsku narodnu nošnju  su bile i igračke i kasice hiljadama dece širom Jugoslavije

Ako ste ikada imali ove igračkice onda znate i njihovu tajnu – reč je bila o kasicama iz šezdesetih i sedamdesetih godina, koje su bile zaštitni znak Beobanke.

 

Dve male gumene figure dečaka i devojčice obučene u srpsku narodnu nošnju koje su bile i igračke i kasice hiljadama dece širom Jugoslavije zvale su se Stanimir i Stanimirka. On je imao šajkaču, ona kosu upletenu u kike, a oboje su imali i torbicu prebačenu preko ramena.

Novčići su se ubacivali kroz prorez na Stanimirovoj šajkači, a Stanimirki je prorez bio na razdeljku. Kada se kasica napuni sitninom, jedini način da se dođe do novca bio je da se lutkici otkine glava.

 

Ideja bankara koja se krila iza Stanimira i Stanimirke bila je jednostavna – kroz igru i zabavu mali poniri učili su da štede i budu odgovorni prema svakom dinaru.

 

U to vreme Stanimir i Stanimirka bili su deo novogodišnjih paketića koje su delili sindikati, ali do njih se dolazilo i tako što bi Beobanka rado delila simpatične figure svojim malim štedišama.

Mnogi su ih sačuvali kao drage uspomene, sa kojima se danas igraju i njihova deca i unuci.

Espreso.rs/Dnevno.rs

0 296

Bivši političar Žarko Jokanović, suprug glumice Milice Isaković, poznatije kao Milica Milša, podelio je na Instagramu fotografiju za anale.

 

Naime, listajući prodičan album naleteo je na jednu i te kako značajnu fotografiju, pa je odlučio da je podeli sa pratiocima na Instagramu.

 

Reč je o velikim piscima sa prostora bivše Jugoslavije a među njima i otac njegove supruge, takođe pisac, Antonije Isaković.

 

“Iz porodičnog albuma. Jedanaest veličanstvenih. Miličin tata Antonije Isaković, sa svojim prijateljima piscima. Velikani srpske književnosti. Tako različiti – a tako bliski. Za ponos! U prvom redu: Antonije Isaković, Dobrica Ćosić, Desanka Maksimović, Milorad Pavić, Miodrag Bulatović i Borislav Mihajlović Mihiz. U drugom redu: Slobodan Selenić, Dušan Kovačević, Dragoslav Mihailović, Stevan Raičković i Matija Bećković”,  napisao je u opisu slike, a ubrzo je i Milica ostavila komentar u obliku emotikona srce.

izvor:Kurir.rs/Foto:Damir Dervišagić

0 848

Zbog jednog skandala završila je učešće na Izboru za mis sveta

Nekadašnja mis Jugoslavije, Slovenka neopisive lepote kojoj je jedan set fotografija uništio snove, osvojila je mnoga muška srca, ali i simpatije lepšeh pola. Reč je o mis Jugoslavije 1983. godine Bernandi Marovt.

 

 

 

Bernanda je 1983. godine dobila titulu najlepše žene tadašnje Juge. Nakon toga, sva vrata modelinga su joj bila otvorena. Radila je kampanje, a potom je otputovala u London na Izbor za mis sveta.

 

Kako je manekenka o čijoj se lepoti i dan danas priča, zbog jednog skandala završila učešće na Izboru za mis sveta. Evo šta danas radi, nakon što se odselila sa Balkana

 

 

Nena previse je@schknedla

Bernarda Marovit. Proglasena za najlepsu Mis sa prostora ex YU.

Međutim, diskreditovana je zbog seta provokativnih fotografija. Golišava slika Barnande, inače poreklom Slovenke, osvanula je u britanskom “Dejli miroru” nekoliko dana pred takmičenje, koje se te godine održavalo u Londonu.

Svi koji su je ikada videli kažu da je bila ubedljivo najlepša, najelegantnija i najbolje obučena devojka te godine, ali ipak nije ponela krunu – šuškalo se da je sve “zakuvala” Džulija Morli, šev londonskog izbora za Mis, kojoj nije išlo na ruku da Jugoslovenka pobedi.

 

Iako nije ponela titulu najlepše na svetu, dobila je laskavo priznanje – mis fotogeničnosti. Nakon toga, nastavila je sa radom u Zagrebu i LJubljani.

 

1990. godine je proglašena top-modelom Italije, 1992. top-modelom Evrope, a 2000, po izboru ženskog magazina Jana, proglašena je za najlepšu Slovenku 20. veka.

Bernarda Marovt
Bernarda MarovtFOTO: YUGOPAPIR.COM

Na vrhuncu karijere je zarađivala po 3.000 evra po reklami i poredili su je sa Madonom.

 

Bernarda Marovt
Bernarda MarovtFOTO: YUGOPAPIR.COM

Nastavila je da se bavi modelingom, ali “izvan pista i objektiva”. Danas drži sopstvenu modnu agenciju.

 

Bernanda prva s leve strane.

izvor:espreso.rs

0 257

Legendarni Dragan Nikolić, koji nas je napustio pre više od dve godine, jedne situacije iz bogate karijere uvek se sećao kao najvećeg poniženja koje je sebi dozvolio da mu se dogodi.

 

Naime, na snimanju “Otpisanih”, hodao je po šini koja je bila 20 metara iznad zemlje. Međutim, kada je došao do pola, noge su počele ga izdaju. Odlučio je tada da čučne, pa je zagrlio šinu i počeo da se znoji. Kaskaderi su mu pomogli da siđe, ali on je čitavu situaciju zapamtio kao jednu od najneprijatnijh. Sličnu sramotu više nikada sebi nije dozvolio.

FOTO: PETAR ĐORĐEVIĆ/STORY

Podsetimo, jedan od najvoljnijih glumaca operisan u februaru 2015. na Klinici za digestivne bolesti Kliničkog centra, a u maju mu se stanje pogoršalo i primljen je u Klinički centar u teškom stanju i lekari uspeli da mu spasu život. Preminuo je u 72. godini i za sobom ostavio voljenu suprugu Milenu Dravić. Inače, zasluge za izmenu nadimka na mestu imena duguje grešci na kraju televizijske serije “Dovoljno je ćutati” iz 1965. godine kada mu je u kaironu za uloge umesto imena stavljen nadimak koji će obeležiti njegovu karijeru. Karijeru je, pak, započeo 1964. godine manjom ulogom u filmu “Pravo stanje stvari”, kada je bio potpisan krštenim imenom – Dragoslav Nikolić.

 

1 / 5

 

izvor:(Kurir.rs/Blic/Foto: Marina Lopičić)

RANDOM POSTS

error: Content is protected !!
Inline
Inline