Tada sam razmišljao da je bolje da sam umro: Životna priča Predraga...

Tada sam razmišljao da je bolje da sam umro: Životna priča Predraga Ejdusa! (FOTO, VIDEO)

0 817

Početkom ove godine u jednom intervjuu dobio je pitanje da li je nekada naišao na momenat kada se pitao da li želi da napusti glumu. Tada je ispričao jednu veoma tešku životnu situaciju koja ga je tada bacila na razmišljanje

Glumac Predrag Ejdus rođen je 24. jula 1947. godine u Beogradu gde je završio 14. beogradsku gimnaziju i diplomirao glumu na Akademiji za pozorište, film, i televiziju.

 

Bio je član amaterskog pozorišta Dadov, zatim Narodnog pozorišta u Beogradu odakle je otišao zajedno sa Svetlanom BojkovićMikijem Manojlovićem u znak protesta zbog dolaska Aleksandra Berčeka na mesto upravnika 1993. godine.

 

Tada prelazi u Jugoslovnesko dramsko pozorište, a 2001. postaje vanredni profesor glume.

 

Od 1985. do 1989. bio je predsednik Udruženja dramskih umetnika Srbije.

 

Za svog života odigrao je više od 150 dramskih uloga, snimio više od 50 filmova, serija i televizijskoh drama.

 

Bio je u braku sa arhitektom i scenografom Milicom Ejdus sa kojom ima ćerku Vanju, koja je takođe glumica, i sina Filipa.

 

Glumac je svojevremeno u jednom intervjuu otkrio kako je upoznao svoju suprugu i kako je njihova ljubavna priča počela.

 

– Primetio sam je mnogo pre nego što sam je upoznao. Stanovao sam kod Pravnog fakulteta, a ona je tuda svakodnevno prolazila sa drugaricama na putu do Arhitektonskog fakulteta. I stvarno je bila prelepa, pa su je primetili pa su je primetili i svi drugi, ne samo ja. Mi smo u to doba bili klinci, one su već bile studentkinje, a mi gimnazijalci. Nisam ni sanjao da će biti moja. Kasnije smo se upoznali i sve je imalo prirodan put, pa je tako došlo i do našeg zbližavanja braka. Venčali smo se kada sam se vratio iz vojske 1975. godine i naravno da sam bio ponosan na suprugu, ali i na sebe što sam uspeo da osvojim jednu od najlepših žena Beograda – rekao je glumac svojevremeno.

 

 

Predrag Ejdus sa suprugom Milicom
Predrag Ejdus sa suprugom Milicomfoto: Kurir / Damir Dervišagić

Početkom ove godine u jednom intervjuu dobio je pitanje da li je nekada naišao na momenat kada se pitao da li želi da napusti glumu. Tada je ispričao jednu veoma tešku životnu situaciju koja ga je tada bacila na razmišljanje.

 

– U jednom periodu života sam imao ozbiljnih zdravstvenih problema i bio sam u komi. Tog perioda se ne sećam, ali kada sam se probudio i shvatio da ću 95 posto ostati paralizovan, ali da ću biti živ, govorio sam: „Pa ništa. Predavaću studentima, uostalom, može da se glumi u kolicima“. Gluma me nije napuštala ni onda kada sam bio očajan. Tada sam razmišljao da je bolje da sam umro nego što sam nepokretan, ali ne zbog sebe, nego zbog porodice i tereta koji bih bio mojim najbližima. Srećom, nauka i odlični doktori su me i izvukli i jedan sam od retkih koji je uspeo da preživi tu bolest – rekao je Predrag za magazin Azra.

 

Glumac je tada rekao da je nakon teških trenutaka počeo da brine o sebi.

– Stalne kontrole su bitne. Mi smo nacija koja prevenciji ne pridaje značaja. Onda nas odjednom snađe neka strašna bolest koju si mogao na vreme da otkriješ pomoću jednogodišnjih kontrola. Pratim svoje zdravlje i pokušavam da ne trošim sebe previše, ali opet i da se ne pazim preterano. Suština je da sačuvam zdravlje, ne da bih ostao živ, nego da bih mogao da igram.

 

Ni u jednom trenutku se tada nije razmišljao da ostavi glumu, ali pre više od četiri decenije kada je bard srpskog glumišta Predrag Ejdus ušao u svet glume, prema sopstvenom priznanju plašio se samo jedne stvari – da ga ni na platnu ni na daskama ne ukalupe u mlade ljubavnike i tako liše uloga velikih ljudi od čije ga je moći i snage oduvek podilazila kreativna jeza.

 

Sudbina udružena s ogromnim talentom pobrinula se, međutim, da nakon više od 150 dramskih uloga, 50 filmova i isto toliko TV drama, pri pomenu Ejdusovog imena istog trena neizostavno pomislimo na posebnu vrstu intelektualca-buntovnika!

 

On je na poseban način oštrinu podario Napoleonu Bonaparti, zanesenost Branku Radičeviću, revolucionarnu poletnost Majakovskom, inventivnost Mandeljštamu, težinu Jovanu Jovanoviću Zmaju, nezasitost Kir Janji, dinamiku “Šovinističkoj farsi”… A, to je samo mali deo.

 

 

foto: Kurir / Marina Lopičić

Tokom svečanog otvaranja izložbe “Predrag Ejdus, čarobnjak scene“, koja je u februaru bila održana u Muzeju Narodnog pozorišta i predstavljala Ejdusovo pozorišno stvaralaštvo, koje je ovenčano dvema nagradama za životno delo – Sterijinom nagradom Zlatnim ćuranom, glumac se obratio okupljenimu u, ispostaviće se, jednom od poslednjih govora koje je ikada održao.

Kao da je predosećao da je kraj blizu, Peca se nasmejao i rekao…

 Koliko znam, retko se dešava ovakav vid izložbe, obično je to post mortem, a ove nagrade ne doživljavam kao in memoriam, već kao jedan ozbiljan podstrek. U ovom trenutku mislim da radim više nego ikad, 15-16 naslova – među njima ima bar jedno desetak koji su prešli deceniju kako se igraju. „Kir Janju“ igram 26 godina i šalim se često: Kir Janja je za tih 26 godina smenio 10 upravnika Narodnog pozorišta, među kojima i mene – u svom maniru je nasmejao sve prisutne čarobnjak scene i nastavio:

 

– Trajanje u ovom poslu je najvažnije. Možete misliti kako to izgleda uzbuđujuće, kakva je privilegija, a s druge strane to je stresno, bolno, ponekad gotovo samouništavajuće. Kažu da gluma spada u desetak najstresnijih zanimanja. To je tačno jer svaki izlazak na scenu, pored same pripreme, proba, nosi ogroman stepen koncentracije, odgovornosti, emocija…

 

Ejdus je priznao da je 50 godina na sceni prošlo za tren.

 

– Gluma je stalno kopanje po sebi, glad za istinom, za novim dimenzijama, što više znam, to više ne znam. Uvek ima još istražiti. Spadam u one glumce koji svaku publiku bezmerno poštuju. Najviše su me nervirale kolege koje su delile publiku. Moja ideja je da je bitan bar jedan koji ima pažnju – e njega treba uloviti. To se može samo velikim trudom i verom u tog jednog, nikako nipodaštavanjem otaljavanjem – završio je svoj govor Ejdus, a onda je izveo monolog iz predstave Gorana Markovića „Delirijum tremens“.

 

 

– Šta mislite šta je to što glumca razlikuje od ostalih? Mislite da je to zato što su poznati? Pa ima mnogo glumaca koje niko ne zna, pa ipak su pravi glumci… Možda zato što dosta zarađuju? Ima nekih koji ponekad malo više zarađuju, ali glumci mnogo troše i piju, neki od sreće, neki od tuge, a neki i od ujutru. Ostaje samo sećanje!

foto: Kurir / Dragana Udovičić

– Ono što glumca razlikuje od ostalih ljudi, to je da on sam, to jest njegovi telo i duša, predstavljaju umetnički predmet. Dakle, on nema platno, instrument, nema ništa osim samog sebe. Njegova umetnost traje kraće od svih. Knjige ostaju u bibliotekama, slike vise po muzejima, a jedino gluma, gospodo draga, naročita ona prava, u teatru, nestaje onog trenutka pošto se u sali upali svetlost… Ostaje samo sećanje koje je postojano baš kao i lanjski sneg. Pa zbog čega onda glumci glume? Zbog prokletstva i magije. Kad jednom uđu u taj svet, iz njega nema povratka. Oni lutaju hodnicima pakla duboko verujući da se tu negde nalazi put za raj.Mnoge ta nada ne napušta do kraja, čak i kada je toliko izgleda da raja i nema – završio je maestro glume i dobio gromoglasan aplauz.

 

Glumac Predrag Ejdus preminuo je sinoć posle duže bolesti u 72. godini života.

 

 

izvor:stil.kurir.rs